Српска православна црква

Мало је поузданих података који говоре о многобожачкој вери наших предака. За Словене се сигурно зна да су веровали у многа добра и зла божанства, али и једног врховног Бога. Обожавали су Сунце, Месец, звезде, огањ, муњу, дрвеће...На основу народних прича и обичаја сазнајемо имена неких божанства (Перун - громовник, Додола - божанство земаљске плодности). Из тог периода остале су празноверице о нижим божанствима (виле, вештице, вукодлаци).Богослужење се састојало у приношењу жртава (стока и плодови). Најважније светковине су биле Коледо или Бадњак зими и Купало (Јарило) и Крес лети, као празник сунца и огња.

Срби су потпадали под власт римског папе и богослужења су се обављала на латинском и грчком језику. Наши преци су били одани својој вери и бојали су се да се примањем хришћанства не утврди византијска власт над њима.На развој хришћанства код Срба посебан утицај имају Константин (Свети Ћирило) и Методије који 863. године састављају словенску азбуку и преводе најнужније црквене књиге.У време жупана Мутимира 879. године Срби и Хрвати су се масовно крстили.Срби нису добили посебне епископије када су примили хришћанство већ су их потчинили околним епископијама. Тако је прва српска црква у Рашкој и Босни потпала под епископије потчињене Драчкој архиепископији, зависној од Цариградске патријаршије.

Најважнији догађај у историји Српске православне цркве је свакако проглашење аутокефалности. Сава је у договору са братом Стефаном 1219. године отишао у Никеју где су боравили цар Теодот и патријарх Манојло I, да тражи самосталност за српску цркву. Ова Савина молба је била корисна и за православље и за ослабљено никејско царство, па су цар и патријарх пристали да дају самосталност српској цркви. Саву су одмах рукоположили у епископа и именовали за првог архиепископа српског. Дозволили су да убудуће српског архиепископа постављају сами српски епископи, без утицаја цариградског патријарха или охридског архиепископа.Против проглашења аутокефалности протестовао је охридски архиепископ Димитрије Хоментијан.

Са проглашењем аутоекефалности цркву је требало добро организовати. До 1219. године у средишњим српским областима је била једна епископија са седиштем у Расу. Сава је основао још пет епископија само у том делу државе.Епископије:1. Захумска, у Стону на полуострву Пељешцу, надомак Дубровника2. Зетска, са седиштем на Превлаци, код римокатоличког Котора 3. Дабарска, у Бањи крај Прибоја, према босанској граници да спречава надирање богумила из Босне у Србију 4. Будимљанска, на граници Рашке и Зете, у Ђурђевим Стубовима код данашњег Берана5. Хвостанска, у Малој Студеници близу Пећи 6. Топличка, код данашње Куршумлије 7. Моравичка, у Ариљу, недалеко од Ужица8. Рашка епископија је већ од X. в. била при цркви св. Петра и Павла у Расу9. Призренска епископија ушла је у састав самосталне српске цркве, пошто је у то доба призренска област ушла у састав српске државе. Са те епископије смењен је дотадашњи епископ Грк и намештен је Србин.Епископије су биле подељене на протопопијате, а ови на парохије.За архиепископско седиште Сава је изабрао манастир Жичу.

Сава је много путовао и са властелом је на зборовима учио народ како треба по вери живети. Лично је исповедио људе. Властелу је учио да буду праведни према сиромасима, да се у рату не ослањају на своју силу него на праведност.Савини изасланици, протопопи, уређивали су породични живот у народу (пре свега су венчавали људе).

Српска држава је била највећа и најмоћнија за време цара Душана (1331-1355). У средњем веку, круна и владарско помазање добијало се из цркве. Душан је желео да царску круну прими из руку српског патријарха, а не цариградског.Свечано проглашење српске патријаршије обављено је на Цвети, 9. априла 1346. године у Скопљу. Поред српских епископа били су присутни и бугарски патријарх Симеон и охридски архиепископ Никола.У Душановој држави биле су две самосталне православне цркве: стара грчка охридска архиескопија и српска пећка патријаршија.

По примеру источних патријаршија установљене су митропoлитије.Патријарха је бирао државни сабор састављен од властеле и вишег свештенства.Патријарх се потписивао: Божијом милошћу патријарх и архиепископ свих српских и поморских земаља.Патријарх је састављао важније црквене списе и указивано му је велико поштовање (цар је излазио гологлав пред њим и прихватао му коња).Епископе је бирао црквени сабор, а игумане владар и братство.Закони о раду и одговорности свештенства били су строги.

Убрзо после освајања Смедерева и пропасти Српске деспотовине угасила се и самосталност Српске православне цркве.Пећка патријаршија је укинута и све њене митрополије и епископије су припојене Охридској архиепископији. То се десило после 1459. године, након смрти патријарха Арсенија II. Тежак положај српске цркве искористио је амбициозни охридски архиепископ који је већ дотле, уз помоћ Турака, узео неке митрополије и епископије Пећке патријаршије.

За обнављање Пећке патријаршије заслужан је потурчени Србин Мехмед Соколовић, најславнији везир турског цара Сулејмана. Он је својим утицајем омогућио да се поврати самосталност Српској православној цркви, а на то га је највероватније подстакао његов брат калуђер Макарије који је био игуман манастира Хиландара. Мехмед је успео да код султана узме у заштиту српске задужбине од насиља турских чиновника и спахија и да за патријарха постави брата Макарија.У састав патријаршије, ушле су све земље у којима су тада Срби живели под турском влашћу.

Стални устанци и две сеобе Срба ослабиле су српску државу и цркву. Цариградска патријаршија је била на страни Грчке, па су многи епископи већ били Грци (и у самој пећкој патријаршији). Пећки патријарх Калник II послао је цариградском патријарху Самуилу I молбу да се српска патријаршија прикључи цариградској, да би у њој дошло до реда. Молба је уважена, па су сви српски епископи замењени грчким и коначно је укинута Пећка патријаршија. На сличан начин је уништена и Охридска архиепископија.

Турска моћ је полако опадала а велики део Срба је дошао под власт Аустроугарске. За Србе у Угарској, Славонији и Хрватској основана је прво самоуправна, а после и самостална Митрополија карловачка.У Црној Гори је образована самостална Митрополија цетињска.Са ослобођењем Србије од Турака формира се самостална Митрополија београдска. Почетком 19. века развија се српска црква у Далмацији, која од 1867. постаје део Митрополије буковинско-далматинске.Од 1880. постоји самоуправна Православна српска црква у Босни и Херцеговини.